У задње време све више размишљам о значењу појединих речи. Обично их користимо без много удубљивања у њихово значење и не поклањамо им велику пажњу. Међутим, речи су оно што најчешће дајемо једни дручима. Њихов дубљи смисао је оно што смо стварно дали или оно што нам је неко дао. Често тога нисмо ни свесни да су нам поруке ту испред носа, а опет неопажене и невидљиве.
Резервиста је често кориштена реч у нашем језику.Обично означава људе које су држава или отаџбина позивали да је бране у случају рата или неке друге велике катастрофе која је задесила народ, све нас и нашу отаџбину.
Резервисти у свести нашег народа имају подразумеване обавезе. Они су ти који су ишли негде тамо, кад је то требало требало. Једино што се променило у данашњем времену је то, да све више нашег народа сматра да су резервисти неки тамо, а да се они не подразумевају ту. Ваљда имају преча посла или су отаџбини они и њихови ближњи и даљњи већ доста дали. А отаџбину чинимо сви ми. Нити ко има више права на њу, а богами ни мање. То је наша заједничка кућа. А кад укућани нису сложни, кућа пропада. Као по оној народној „Ко не плаћа своју војску, онда плаћа туђу“ или „Ко раскује мачеве, искује себу букагије“.
Кључно је питање како смо до овог дошли, а кад одговоримо на то питање, онда ћемо знати и како даље.
Да кренемо од почетка.
Резервисте чине људи различитих година, занимања, интересовања. Заједничко им је само то да су уведени у војну евиденцију, одслужили војни рок и имали ратни распоред.
И да не заборавим. Положили су заклетву. Својој отаџбини, да ће је бранити без обзира на жртву.
Прошли су здравствене прегледе, психофизички су били способни да носе оружје и да га употребе. Обучени су за руковање и употребу разне ратне технике и убојите силе, по наређењу, а понекад и по сопственој процени, по савести и моралу.
У досадашњој историји захваљујући нашим крвним непријатељима, наши резервисти су систематски сатирани у буквалном смислу. Било је то истребљивање целих генерација. Костурнице у Србији, али и широм Европе и других континената су пуне земних остатака наших резервиста. Скоро да нема ни једне породице која неког није изгубила током ових ратова.
Када су отаџбини потребни резервисти, прате их пригодни говори, музика из јуначке прошлости или будућности, заклетве за изгубљеним или никад добијеним, клетве осведоченим непријатељима и злотворима. И обећања о бољој будућности, чиме се решимо непријатеља.
Након повратка резервиста кући, уколико се врате живи, чека их тапшање по рамену и саосећајност. И даље је тешко, али се исчекује се боља будућност, тако је обећано. Свако да испуни свој део. И како рече један човек „ту почиње ствар да се ломи“.
Резервисти имају углавном сличну судбину.
Они што изгинуше, ако им породица није имала могућности да сахрани тела, заврше у спомен костурницама или по безбројним стратиштима. Након неколико година та места често зарасту у коров и драчу, а захвална заједница се сети да мало уреди прилазе само кад се полажу спомен венци. Ово што крче коров је више због тога да не поцепају одећу него из поштовања према мртвима. Кажу мртвима је и тако свеједно. Посете мртвима посебно учестају кад су трусна времена или кад треба да се каже нешто народу коме је већ доста празне приче. Наша брука и стамота.
И по овима живима, што се врате из рата, исто временом почне да расте драча и коров, али онај људски.
Сакати и инвалиди обијају прагове државних институција, представника исте оне отаџбине за коју су се борили, да би остварили основна права за себе и своје ближње. Прикупљају брда разне документације да би објаснили ко су и како су стигли ту где јесу.
Покушавају да се сете да ли је са њима био у рову на линији неко ко сада решава ове ствари, али нажалост таквих је мало.
Резервисти који остану физички цели, носе ожиљке на души. То се не види. Обично их жигошу да су непралогођени новој стварности, стварности за коју су се борили. Пате од пострауматског синдрома или је њихово стање тако најједноставније објаснити.
Они који нису резервисти или су то елегантно избегли да буду, често их погледају испод ока и сматрају да према таквим људима треба имати ограничено поверење. Ко зна где су били и шта су радили. Својом вољом или без ње. По неком се омакне и оно чувено: „да су били нормални, не би ни стигли тамо где су били“.
Међутим нису их баш сви заборавили. Често се налазе се на разним јавним и тајним листама, па их хапсе и хватају као ретке зверке чим се макну из отаџбине. Просто је невероватно колико странци боље од рођене земље знају где су ти људи и кад били.
Поравнавање са разним тековинама других друштава и система вредности довела нас је до тога да резервисти који су учествовали у рати или им је посао везан за оружје као што су то војна лица, сада су натерани да пролазе посебну процедуру здравствених прегледа и плаћања пореза да би приватно поседовали оружје. Да ли то значи да они нису довољно поуздани да им се повери оно чим су бранили отаџбину?
Да ли је нормално да људи који су у случају рата обучени да рукују са оружјем и другим убојитим средствима, морају да се посебно медицински процењују? Да ли би исти у случају рата, били прво медицински процењивани па онда наоружани и послани на фронт?
Не би, сви ми који смо на фронту били, знамо да смо добили оружје и да смо извршили своју дужност. И то без медицинских прегледа и такси. И то без поговора.
А сада смо стрпани у исти кош са људима који имају приговор савести и не могу да бране отаџбину оружјем. Али могу да прођу процедуру да би приватно поседовали оружје. Тад немају приговор савести. А веровтно су и боље материјално потковни. Нису губили време на ратове и сличне тричарије. Правили су пословна царства и места где ће да раде ови кад се врате са ратишта. Наравно ко се врати радно способан и ко им се свиђа. Да ради за сићу. Па не може свако да поседује оружје. Њима је потребно да би бранили оно што су стекли док су други за њих ратовали. Зар не?
Да ли је нормално да земља у којој свака друга генерација учествује у рату, да се толико сада труди да створи нетрпељивост према оружју и људима који га поседују и знају да користе? Па зар у целој нашој историји опстанак те исте отаџбине није зависио баш од тих и таквих људи?
Уместо да оснивамо клубове у којима ће се млади упознавати са ратним вештинама и нашим херојским коренима, који ће сутра одвраћати могуће непријатеље и спречити понављање историје, држава упорно ствара развојничено становништво које ће у будућности представљати беспомоћне овце за клање.
Да ли је нормално да ратни војни инвалиди и њихове породице обијају прагове државних институција у потрази за својим правима. Да ли они требају да доказују држави да су били тамо где их је иста та држава послала, или та држава може неке ствари да им реши и олакша без савијања главе на шалтерима и мољакања.
Да ли резервисти и њихове породице требају да имају олакшице по сваком питању везаном за њихов статус у отаџбини за коју су се борили. И то нису само дневнице, или нека једнократна милостиња да се смире масе. То је питање пореза који плаћају овој земљи, питање школовања и запошљавања њих и њихових породица.
Оно што је поента приче је да резервисти никад нису били нечија резерва. То су људи са породицама и проблемима, живи људи који нису статистика.
Они нису били ничија резерва, они су први стали на пушкомет непријатеља. А било их је много.
Пре свега Србија са историјом коју је имала треба да има посебно министарство које се бави борцима и њиховим правима.
Учесници рата не требају да животаре, а највише што добијају од државе за буде тапшање по рамену и празна обећања у сретнију будућност. Они морају да остварују олакшице по сваком питању које су у надлежности држве, а то су пензиона, социјална и здравствена заштита, порески намети и даџбине.
Јавна предузећа, која и постоје захваљујући њиховој борби, требају да пружају регресиране услуге овим људима.
За почетак, за оно што су дали отаџбини или за оно што су спремни да дају мислим да завређују у најмању руку поштовање. Али не поштовање које сада имају, него оно искрено. И да се чује оно што кажу. Јер имају шта да кажу.
И да, има још нешто.
Резервисте који су учествовали у рату треба да зовемо како им следује, правим именом- РАТНИЦИ, ЈУНАЦИ.
