ЖРТВЕ ДИГИТАЛНЕ СТВАРНОСТИ

ЖРТВЕ ДИГИТАЛНЕ СТВАРНОСТИ

Не знам колико сте тога свесни, али ми већ сада живимо у  дигиталној стварности. Ако нам то и није био избор, друштво нас на то присиљава. Пластичне картице, интернет налози и шифре полако крче пут свему осталом што долази.

Сигурно је да ће наша деца живети у свету који би нама више изгледао као научнофантастични филм, наравно под условом да се у међувремену не деси нека апокалипса која ће збрисaти цивилизацију коју сада познајемо.

Оно што ме брине је то што ни наша деца неће знати да живот може да буде другачији од тог научнофантастичног филма.

Постајемо добровољни робови дигиталног света. Сами стављамо ланце и букагије, омамљени осећајем лажне моћи и задовољства. Помислите само колико сте до сада најлепших тренутака провели трудећи се да нешто снимите и забележите у дигиталном облику.

Уместо да уживате у тренутку који вас испуњава задовољством, ви пиљите у екран телефона или неког другог уређаја и све то снимате. Снимак се негде похрањује и често се више никад не погледа, а тренутак кад је настао, прошао је и никада се више не може вратити. Тужна судбина садашњих и будућих срећних тренутака.

Замислите само да доказ за све што мислите да поседујете и имате се налази на неком дигиталном уређају. Од губитка свега што имате дели вас пар кликова на тастатури неког залудног хакера или једноставно – просута чаша воде.

Кад год вас убеђују да то није могуће, сетите се безбројних случајева падова и отказа система којима се то не може десити, или крађе личних података из банака или других институција из којих то није могуће урадити.

Дигитално улепшана стварност је опште присутна. У првој фази улепшаване су фотографије несавршених људи. Такође и њихових кућа, кола, летовања и кућних љубимаца. Мењана је боја косе, смањиван стомак и продужаване трепавице, додаване јарке боје и раздрагане куце и маце. То није било довољно. Бомбардовани смо са свих страна бујном младошћу и савршеним фигурама, а људи све више желе да личе на своје силиконске стандарде.

Ту опет наступају дигитализоване машине. Скенирају, секу, буше, крпе. Људи полако личе на своје дигиталне узоре. Лепи, пластични, насмејани, без перспективе и идеје о сврси свога постојања.

Дивимо се ефикасности роботизованих машина. Речено нам је да је мотив за њихово увођење жеља да људи не раде више тешке и опасне послове. Када роботизоване машине преузму посао возача, конобара, фризера, стоматолога, лекара да ли ће и даље тај аргумент важити? Какава ће бити занимања наше деце?

Хоће ли их уопште бити нешто што не раде роботи или ће постојати само неки вид опште социјалне помоћи за широке народне масе које немају шта да раде у новом дигитализованом свету? Масовна производња за мало пара. Без радника и синдиката. Просто идеално, али за кога? Наравно за власника производње, за газде.

Хоће ли тада постојати две касте или класе људи, једна која поседује роботе и друга која представља декор и забаву да овима првима не буде досадно? Јесу ли за то криви роботи или они који их поседују?

Да ли стварно мислите да ће бити могуће направити алгоритам који може да процени када је нешто изузетак из правила, када је човеку тешко или је сломљен осећањима?

Можда нови изазов за нас као људе није више толико даљи научно-технолошки напредак, већ развој нове филозофије живота која ће пратити све то.

Чини се да ће даље научне и техничке иновације унапредити сам живот и дати решења за неке проблеме које одавно муче људски род, али да без нове филозофије живота то може одвести свет у позориште апсурда.

Животни век „одабраних“ ће се све више продужавати, али то ипак мора да буде на уштрб свих осталих, обичних којима и ми припадамо. Извесно је да ће улазница за клуб „одабраних“ бити новац, новац који се све више концентрише у рукама шачице људи, за које знамо да никад нису бирали средства да до њега дођу.

Ако ће елита бити таква, чему можемо ми да се надамо?

Ако се овако настави, једног дана дигитални свет ће достићи савршенство организације и непогрешивост у одлучивању.

Питање је само да ли ће ту бити места за несавршено биће, обичног човека?

Back to Top