Почетак краја српског ИТ-ја

Прошао је и тај 01.03.2020. године, датум који ће остати забележен као дан када је задат фатални ударац српском ИТ-ју. Кроз тест самосталности који је објављен 26. фебруара, а представља упуство како ће порезник (односно држава) процењивати да ли је оправдано да неко има статус паушалца. Да ли је исправно да се 3 дана пре почетка примене објави текст на 90-ак страна? Јесте, ако је циљ да што мање људи тај тест прође. Поставља се питање: коме сметају млади људи који зарађују од продаје свог знања и сав тај новац опет троше у својој земљи? Какву поруку шаљемо деци овом одлуком? Шаљемо им поруку да иду одавде и да се не окрећу. Ако се има у виду да државе попут Немачке имају огромну потребу за програмерима, да формалних услова у смислу одређене дипломе нема, да те државе обезбеђују све од смештаја до радне дозволе – коме иде у корист да се код нас додатно оптерећују ти исти програмери? На први поглед – дефинитивно Немачкој и свим осталим земљама, пошто је потражња огромна. А онда се запитам: зар нису управо усвојене неке смернице како би спречили одлив мозгова из наше земље? Јесу, али видимо како изгледа стварност.

Рече ми комшија у лифту пре неки дан, како ови млади програмери много зарађују и сада се нешто буне, а не плаћају порез. То је прва замена теза која је пласирана у јавности – истина је да се плаћа порез у складу са важећим законима. Да би се омогућио раст било које гране индустрије, неопходно је законску регулативу растеретити, што више упростити и смањити појединачне трошкове  – да би се што више људи укључило, а самим тим и ће и грана почети да се развија. Тако је и урађено са српским ИТ-јем. Да би ствари биле јасне људима који нису из ове бранше, суштина је у следећем: до сада је сваки програмер могао да отвори фирму и да плаћа паушални порез за своју делатност, који се опет разрезивао у зависности од општине до општине где је програмер пријављен. То се у свакодневном говору зове ”ради на агенцију”. Тај порез је износио од 10-ак хиљада динара у мање развијеним општинама до више десетина хиљада динара у Београду. На основу фактуре коју издаје програмер, послодавац је  уплаћивао бруто 2 зараду или, просто речено, сва давања која су обавеза послодавца приликом исплате зараде држави, а све то је исплаћивао преко фактуре програмеру. Програмер је у складу са законом плаћао порез, исто као и нпр. адвокати или таксисти, а питање колико ће му износити пензија када остари је остављено на сваком индивидулно. Доста људи је помагало развој осигурања у земљи кроз уплате у добровољне пензионе фондове. Оно што је заједничко је да је сав тај новац остајао у земљи Србији и да је ту потрошен, а самим тим је држава од тога убирала порез.

Хајде да се сада сви заједно запитамо: шта је то држава урадила да олакша, осим што је сада одлучила да гурне руку у џеп просечном програмеру? Апсолутно ништа. Зар није нормално да када неко покреће посао има само једног клијента, а како се посао развија да клијената има више? Зашто се основно средство за рад – компјутер – не ослободи пореза? Како то да нпр. таксиста може да увезе и региструје ауто под повољнијим условима са образложењем да му је то средство за рад, а то исто не важи за програмере? Зашто је држава обећала субвенције таксистима, а повећава намете програмерима? Можда су ова два питања у вези. Из једне вреће узмем и пребацим у другу. Таксисте само наводим као пример, јер су такође паушалци. Још један од примера како је држава неком мајка неком маћеха.

Зашто се не погледа пример земаља у окружењу као што је Румунија, која је на почетку развоја ИТ-ја укинула порезе на све запослене у ИТ сектору и то је остало на снази скоро 20 година? Ми смо прескочили тај део са развојем и стабилизацијом – сада је време за порез. Другим речима, време је да се угаси најперпсективнија грана у Србији.

Претходних година се често посезало за аргументом како нам се земља јако брзо развија, што се види из броја новорегистрованих предузетника. Баш ме занима да ли ће сада неко износити податке овог типа. Колико је мени познато за сада је око 20.000 ИТ паушалаца затворило своје ”агенције”. Више пута је речено да велике фирме једине имају користи од овог закона, као и да су се оне жалиле на нелојалну конкуренцију јер, наводно, нису могле да парирају малим фирмама које су давале могућност рада преко ”агенције”. Објашњавале су да су, баш зато што дају плате искључиво кроз заснивање уговора о раду и плаћају све законом предиђене даџбине, ”више лојалне држави” него мале фирме које су привлачиле раднике преко могућности да плату примају преко ”агенције”, а опет у складу са тада важећим прописима. Нико неће да каже да мале фирме ништа не добијају од државе, а велике корпорације добијају субвенције по запосленом које се мере у милионским износима на годишњем нивоу – наравно у еврима. У тим ”лојалним” давањима држави се управо садрже ова средства која је држава дала у виду субвенција. Да не говоримо о смањењу трошкова и разним типовима пореских олакшица којима се покушава привући што више страних компанија. Наравно, бесплатно земљиште и сви могући инфраструктурни прикључци се подразумевају. Ми имамо транснационалне комапаније које наводно оживљавају нашу привреду, са нашим новцем плаћају наше раднике, а добит се наравно враћа у матичну земљу из које долазе. Ако дајемо субвенције страним фирмама – зашто онда затварамо домаће? И после свега овог, држави смета појединац која плаћа паушално порез. И све ово ће се намирити када тих 40.000 програмера пређе да ради по уговору о раду. То је толико неозбиљно, да није тужно – било би смешно.

Грешка је што се мисли да програмери немају где, па ће прихватити све. Нема потребе за тим, ако наша земља не цени знање  довољно, има земаља у којима се знање много више цени и поштује, а од првог марта и више плаћа. Сигуран сам да ће се појавити неки генијалац који ће кроз статистику износити податке како је у првој половини године изражен пораст запослености, као и пораст просечне висине зараде. Наравно да је тако, власници агенција ће се у статистикама од 01.03. појављивати као запослени у фирмама, а њихове зараде, које су веће од просека, ће ући у просек зарада у Републици – јер више нису предузетници… Опет иста прича, два зеца, три зеца, а у суштини најобичнија превара.

Често се срећем са коментарима пуних срџбе, типа ”колико програмери зарађују”. И увек се запитам, ко било коме брани да буде програмер? Шта више, то је тренутно једна од ретких професија где није потребна партијска припадност да би се напредовало. Где услов за посао није кога знаш, већ шта знаш. То је вероватно и највећи проблем – ниси под контролом. Нико од програмера није ником ништа украо, нису контроверзни бизнисмени који имају милионске дугове према држави, а ипак се возе у аутомобилима од више десетина хиљада евра сваки дан улицама, а да их нико ништа не пита. Новац који се добија од страних фирми је новац који је ”унешен” у земљу, нису никакве сумњиве трансакције, већ новац из неке друге земље који долази и троши се у нашој земљи.

Није ово усамљен случај самоупропаштавања у Србији, па сетите се малинара. Били смо међу највећим произвођачима у свету и онда се мало умешала држава, хладњаче и где смо данас… Свака сличност са тренутном ситуацијом у ИТ сектору случајна, или ипак није? Додуше, да будемо поштени, све ово ради неко у име државе – а наша држава опстаје вековима и поред ових што јој као добро мисле….Време је најбољи судија, волео бих да ме  за пар година неко подсети на овај текст и каже да сам погрешио, али сви знамо шта је утопија…