ЗАШТО СРБИ НАПУШТАЈУ СРБИЈУ?

ЗАШТО СРБИ НАПУШТАЈУ СРБИЈУ?

Неизвесност је занимљива појава у људском животу. Јавља се обично из безначајног повода и уколико јој се дозволи, временом полако окупира сву пажњу човека, преузме му живот и душу.

Неизвесност може да буде покренута ишчекивањем неког сретног догађаја као што је завршетак школе, рођење детета, женидба или удаја, oно слатко ишчекивање који гура човека напред и даје му наду.

Постоји и претећа неизвесност која полако изједа човека изнутра, грицка и уједа без обзира на време дана и ноћи. Ишчекивање нечег лошег и злокобног. Нечега што режи у тамном ћошку и полако расте испуњавајући сав животни простор. Нешто што тера човека да напусти све, побегне и почне из почетка.

Ми, Срби као народ вековима живимо у тој претећој нeизвесности.

У основи смо добар и поштен народ, народ који воли слободу и правду. Али шта нам се упорно дешава? Без обзира да ли су владари наши или страни, ми копнимо и полако пропадамо.

Народ се третира као бесконачан извор радне снаге, који без обзира како се према њему односили, увек има могућност да да још више. Тако смо небројено пута довођени на руб пропасти и нестанка. Једни су нам говорили како требамо да се прилагодимо, други су нам говорили како требамо да се одупремо. И једни и други су се ослањали на претећу неизвесност и оно што изазива у нашој свести. Стално смо упозоравани на крваву прошлост и могућу, исту такву будућност. Неизвесност око голог опстанка правила је од нас оружје у туђим рукама, али и жртву. Сваки пут, после једне претеће неизвесности увођени смо у следећу.

Док су други расли и умножавали се, нас је неизвесност убијала и расејавала по целом свету, претапала у друге народе и вере.

Можда се ово дешавало и другима, али има и оних који су се опаметили и прекинули бесконачно растакање. Погледајте Израел.

Вратимо се на скорију историју. Због неспремности за промене, из страха од неизвесности, деведестетих смо прошли још једну крваву епизоду наше историје.

Од тог рата не добисмо скоро ништа или можда не довољно вредно свих жртви, а српске кости су још једном расејане по беспућима Балкана. Након тога смењивале су се различите власти и политичке опције, али над народом и даље виси иста претећа неизвесност. Медији се својски труде да нас на то подсете, сваки пут чим поглед падне на неке друге теме, као што је породица, обавезе државе према свом народу или правда и правичност.

Они који владају или су владали без срама говоре о стварима које од њих зависе, као о проблемима који и њих муче и које желе да реше. Треба им помоћи и дати им још власти да би успели у томе. Лицемерје на све стране.

Народ је вековима теран да изражава свој патриотизам тако што ће целог живота трпети лоше процене и неуспеле пројекте политичке елите. Елите која је осим безусловног останка на власти и није имала других амбиција.

Изгледа да се народ од свега овога уморио. Треба му одмор од претеће неизвесности. Људи престају да се боре, престају да се надају, једноставно одлучују да напусте све и оду одавде. У свету важимо за вредне и поштене раднике, добре стручњаке. То значи да су наши људи добри, а нису добри услови у којима живимо и радимо, да немамо прилику да у рођеној земљи покажемо колико вредимо и шта можемо.  

Обично се говори о одласку младих. Можда је то најтежа последица, али није једина. Одлазе и зрели људи, одводе комплетне породице да се никада више не врате. Мотив им је да они и њихово потомство више не морају да размишљају, да ли ће они који долазе после ових који су сад ту, мењати правила игре и њихове животе. Да ли је њихова имовина њихова или ће то морати опет да доказују и да се за њу боре.

Не желе да им судбину одређује елита и друштво које не саосећа са њиховим проблемима и не узима у обзир њихове жеље и мишљење. Не могу се људи стално хранити обећањима и вером у бољу будућност. Морају ту будућност понекад и да осете, да буду део ње.

Све док политичка елита буде слала своју децу у иностранство да се школују нашим парама, нико од њих неће моћи да овом народу држи придике зашто треба овде остати.

Наш народ који је отеран са својих огњишта, годинама није мога о да добије документа у матичној земљи. Без икакве жеље да их задржи, матица их је пуштала да као избеглице одлазе у иностранство.

Сетите се чувене реченице једног нашег политичара, који је својевремено рекао да је све што је вредело отишло напоље у иностранство. Остадосмо само ми безвредни да издржавамо тог генија и његове трабанте. Зар не мислите да тај став још увек не лебди у ваздуху? Зашто политичка елита више обраћа пажњу на оне који су отишли, уместо да се више брине о овима који су ту и остају? Зар то не би зауставило овај процес?

Познате су нам земље из којих долазе сада актуелне избегличке колоне. Запад пробере и прими оне што имају новца, оне што су школованији и што могу да раде. Остали ником не требају. Звучи познато зар не?

Али постоје  и земље које су у сличним геополитичким условима као ми, а опет су привлачне за своје грађане. Користе свој положај за добробит народа који живи у њима.

Зашто Срби одлазе из Србије?

Због претеће неизвесности и зато што не виде разлоге да остану.

Ви који владате, прекините неизвесност, дајте разлоге за останак.

Back to Top