КОРОНА ВИРУС У ГЛОБАЛНОМ СЕЛУ

КОРОНА ВИРУС У ГЛОБАЛНОМ СЕЛУ

Данашњи свет заиста може да се пореди са глобалним селом. Проблем је што највећи број људи који користе  ово поређење нису никад живели на селу, па онда не могу да схвате шта све то значи. Живот на селу није идиличан. Пре би се могло рећи да је тежак, а правила која владају су немилосрдна. Наш народ каже: „Хвали село, држи се града“.

Ових дана са свих страна севају информације о новој пошасти- корона вирусу. Напао је глобално село и угрозио његове становнике.

Суштински све што требате да знате о корона вирусу већ сте негде прочитали, једино што су све ове информације углавном везане за утицај овог вируса на људе и економију. Можда је то и нормално јер смо учени да су две најбитније ствари у животу: здравље и богатство. Уколико имате обе, већина људи сматра да је то довољно за срећу. Међутим можда баш и није све тако како се мисли. Нешто недостаје.

Да би правилно схватили шта се овде дешава, треба да се мало удаљимо од проблема и сагледамо целу слику.

Оно што се види из свих статистика које се баве угроженошћу становништва од заразних болести, то је да су оне које односе највише живота у свету стално присутне, као што је то маларија, али им се не поклања толика медијска пажња. Исто је са хроничним незаразним болестима као што су кардиоваскуларне болести или дијабетес, које косе становништво немилице.

Чињеница је да се сусрећено са новом заразном болешћу ником није пријатна, али морамо да се сложимо да смо у последњих пар година имали сличну ситуацију неколико пута.

Ако искључимо то да су у задњих пар пута узрочници ових болести били вируси, заједничко је и то да се везују за земље које су у економском залету или се на њиховим територијама налазе огромна природна богатства. Значи кључна реч је богатство, али оно потенцијално, које треба тек да се оствари. Богатство које у наредном периоду  може да угрози сада најбогатије земље. То су земље које тренутно имају светску доминацију и желе да је задрже. А та доминација зависи од светског тржишта и сировина од којих се производи роба за то исто тржиште.

Друга ствар која упада у очи то је географска локација места где је први пут дијагностикована заразна болест пре него што крене да се шири на остатак света. Нулта тачка са које све креће. Опет се ради о становницима сиромашних земаља или земаља које су се недавно извукле из сиромаштва. Навике у исхрани овог становништва  су везане за исхрану дивљим животињама и биљем из природе.  Стандард се много брже и лакше мења него навике. Погледајте колико нам је бољи стандард него некад, али и даље нисмо научили да отпад не можемо да бацамо где стигнемо. Колико угрожавамо здравље због све присутнијег тренда исхране сировом храном, дегустације егзотичних јела.

Мере које се предузимају у случају ових болести, па и самог корона вируса су најчешће хигијенске мере и симптоматска терапија, а производња специфичне терапије се обично поклопи са јењавањем заразе. То ипак не спречава велике фармацеутске компаније да продају огромне количине разних производа сумњиве ефиксности у датим околностима. Помислите само колико се потроши витаминских суплемената за које је доказано да у суштини немају никакав позитиван ефекат на отпорност организма према овим болестима. Или имају исти ефекат као бели лук и шљивовица, који се код нас традиционално користе у лечењу свих болести, без обзира на узрок и последице.

Ипак наука није баш толико беспомоћна, али трка за ексклузивом у открићима блокира напредак. Знања се чувају као најстроже тајне. Сећам се да нам је једном професор биологије рекао: „Када би људи хтели да обједине све знање које сада имају о раку, лек би већ био пронађен.“. Проблем је што то знање представља предност у трци. Није у питању само новац, ту је и доминација оног ко има лек зато што моће да г да коме он хоће, или неће.

Оно што овде плаши, то је неспремност савременог друштва за одговор на овакву претњу. Сваки пут се јављају недостатци заштитне опреме, као што је сада актуелан недостатак заштитних маски.

Капиталистички начин размишљања да треба производити само онолико колико се може одмах продати, а куповати само онолико колико нам тренутно треба, доводи до погубних несташица у овим ситуацијама.

 Иако већина држава има акционе планове за овакве ситуације, оне ипак нису спремне да део буџета троше за ове потребе.

Савременом друштву се може доста тога спочитавати, али оно што је чињеница, то је да на кугли земаљској никада у историји није било више људи. То говори да је савремено друштво створило погодне услове за умножавање људске популације. Ово наравно не значи да то повећање није произвело поремећаје у природи чије ефекте ћемо тек осетити.

Начин организације великих градова ће сигурно представљати проблем чији се обриси већ сад назиру.

Прелазак великог броја људи на живот у савременим зградама, или како их неки зову вертикалним  селима, ускоро ће почети да узима свој данак. Централизована климатизација у циљу што економичнијег енергентског биланса, коришћење лифтова, представљају идеалне услове за ширење разних заразних болести путем ваздуха или контакта. Слично је и са градским превозом или садашњим начином образовања где је неопходно присуство предавача и слушаоца на релативно малом простору.

Све већи број и разноврсност животињских врсте које се користе као кућни љубимци пружају готово неограничене могућности да резервоаре заразних болести имамо у самим домовима. Често су овде у питању и угрожене животињске врсте које шверцерским каналима долазе до својих власника, без икакве здравствене контроле.

Зашто се мало говори о томе које су животиње резервоари вируса који су оптужени за епидемије и пандемије? Зашто се томе не посвети већа пажња? Или је у питању ипак профит и немогућност да се касније та информација добро наплати?

Зашто се не поштује она народна: „Боље спречити, него лечити.“?

Зато што превентива није профитабилна. Зато што се од лечења и производње лекова више зарађују мултинационалне компаније.

Зашто у оваквим ситуацијама прво нестане материјал за превентиву: маске, рукацице, дезинфекциона средства?

Зато што их нико не производи у великим количинама јер се не исплати држати велики лагер уз малу зараду.

Велики градови зависе од ефикасног снабдевања. Њихова самоодрживост је врло мала, тако да сада имамо примере да су на прву назнаку епидемије испражњене полице продавница са основним животним потрепштинама, као што су храна, вода или средства за одржавање личне хигијене.

Разни покрети који се рекреативно баве стручним темама имају пуну позорност медија. Покрети као што је онај за укидање обавезне вакцинације становништва, чини целу популацију рањивом. Сетите се само малих богиња и смрти деце чији су родитељи одбили да их вакцинишу. Зар стварно мислите да је поштено да вакцинацијом наше деце штитимо и децу људи који не желе да вакцинишу своју.

Врхунац апсурда је када се као велика завера пласирају информације о штетности неког лека, а у суштини се ради о контраиндикацијама које сваки произвођач декларише уз свако паковање лека.

Теорије завере не служе само за замајавање јавности и ширење панике, оне се користе и за отупљивање расуђивања широких маса. Једноставно људи у поплави лажних и невероватних вести више не препознају праву опасност.

Дојучерашње добре комшије када се појави нека заразна болест, дижу граничне баријере и спречавају промет људи и робе.

Ето доброг разлога за смањивање загарантованих слобода и непоштовање међународног права. Врло је танка линија између стварне потребе за акцијом и злоупотребе ситуације у којој се друштво налази. Људи се уз мало пропаганде доводе у ситуацију да траже да им се умање поједина грађанска права, не би ли сачували себе и своје породице.

Глобално село се тада распада и свако се бори за голи интерес.

Познато је да сензационалистичке вести које прате појаву нових заразних болести  праве велику штету економијама земаља које су угрожене од истих, али и светској трговини што доводи до повратног удара према земљама које пласирају те вести.

Нажалост, често и званични извори различитом репродукцијом података са терена модификују јавно мњење у циљу постизања одређених ефеката.

Има ли смисла поредити број жртава од неке заразне болести и трошкове које ствара у земљи која има преко милијарду становника и у земљи у којој се бројно стање изражава у десетинама милиона или су још мање? Зар није логично обзиром на природу болести да у земљама са старијим становништвом буде више тешко оболелих и умрлих?

Или, да ли је добро да лаици у лику и делу политичара имају задњу реч када је у питању одлука о предузимању мера које се доносе на основу процене експерата за одређену област?

Како стоје ствари код нас?

Мислим да и поред свих проблема који прате наше битисање, имамо добру шансу да покажемо шта знамо. Српска медицина је на добром гласу. Здравствени систем изграђен у бившој заједничкој држави је и поред мањка кадрова и опреме добро организован, виталан и способан за штити становништво. Наша способност да се снађемо у најтежим ситуацијама постала је већ легендарна у свету. Камо среће да можемо да ту способност да задржимо и у редовним околностима.

Мислим да сте до сада схватили шта је оно што покреће глобално село, поред здравља и богатства.

То је моћ. Сила која је направила глобално село, одржава га, али може и да га уништи.

А корона вирус? Исти као и сваки други.

Може да направи штету само ако му се то дозволи.

Решење ја да помоћу моћи искористимо богатство да сачувамо здравље.

Звучи тако једноставно, зар не?

Back to Top