Закон о оружју и муницији 2020. – разоружавање Србије

Закон о оружју и муницији 2020. – разоружавање Србије

У току великог спремања плакара, које се по неписаном правилу код мене у породици догађа крајем сваког годишњег доба, отворио сам кутију са старим фотографијама. Наишао сам на фотографију свог деде који у рукама држи карабин а иза њега се налази моја фамилија, троје, четворо деце која сада имају између 70-80 година. Поседовање оружја је у нашем народу нешто што се узима као подразумевано, позната је изрека да код нас свака кућа има оружје. Питао сам мајку како то да је деда имао оружје, поред УДБЕ, милиције и армије шаптача, а она ми рече да је као учесник рата нормално било да ако хоће – може да поседује оружје, како пушку, тако и оружје које је заробио у борбама и задржао као трофеј.

На тренутак сам се запитао да ли је могуће да неком са ових простора није јасно зашто је то тако? Ево, да појасним – у току Првог светског рата страдало је око 30% укупног становништва, тј. 60% мушког становништва. Познато је да статистика трпи све, просто речено свака трећа особа је страдала и сваки други мушкарац. У Другом светском рату је страдало између 1,3 и 2 милиона Срба. Затим долазимо до скорих догађаја, који су се на на временској правој историје догодили јуче. Приликом грађанског рата 90-их први отпор погрому српског народа су направили локални ловци и становници села која су била мета напада, па су својим пушкама и обореним стаблима запречавали пролазе и организовали страже да им се не би поновио крвави сценарио из Другог светског рата. Иста ситуација је била приликом одбране од шиптарских банди 1997-99. године. И ту негде долази до првог потеза државе који ми баш и није јасан, тј. мислим да и даље не желим да верујем у оно што је очигледно и што се догађа и дан данас – разоружавање Србије. Наиме, 1998. године је уведен порез на оружје, који је био у пакету са осталим дивним измишљотинама под називом ”порез на луксуз”, па је тако луксуз био Интернет, радио уређај у аутомобилу… Прича се да је предлог Југословенске Левице био да се грађанима скроз забрани поседовање оружја, ваљда су се бојали излива народног одушевљења, које се и десило касније. Две године после тога долази на власт скроз нова гарнитура, држава је макар званично постављена на демократске темеље и види чуда – порез на оружје и даље постоји. Изгледа да нису имали времена да се баве њиме – морали су да се извињавају шиптарима што су нам убијали децу или да пуштају ОВК злочинце и актелног косовског премијера из затвора у Пожаревцу. И опет се мења власт, после избора долази нова екипа и опет ништа. Мада треба признати да топљење тенкова, хаубица, уништавање ПВО ракета није мали посао и да је то вероватно главни разлог зашто се нико није бавио овим питањем.  И после нова, и опет нова власт и даље ништа – порез стоји. Долазимо до 2016. када држава одлучује да промени изглед дозвола и то наравно ради на терет грађана и додаје се сложена процедура, која је уједно и јако скупа да би се обновила дозвола коју грађани већ поседују?!

Зар не постоји неки закон или правило које ово дефинише – постоји, а то је Устав Републике Србије као највиши законски акт и са којим сви нижи законски акти морају бити усаглашени. По Уставу право које грађанин има, а стекао га је на законит начин, је стечено право и не може се рећи – да би и даље имао то исто право, сада требаш да урадиш здравствени преглед, обуку у руковању оружјем, теренску контролу и све то о свом трошку или ћу ти ја у име државе то оружје одузети. Ако то прође са оружјем, које је лична својина, шта ако сутра по истом шаблону останемо без аута, стана, земље? Дивљање извршитеља је материјал за једну сасвим нову причу, али имајте на уму да Систем увек наплаћује своје дугове милом или силом, а види чуда ми имамо извршитеље.

Хајде за тренутак да застанемо овде и да се вратимо на процедуру. Приликом здравственог прегледа, поред ставки за које мислим да су апсолутно на месту, као нпр. преглед код психијатра, мерили су ми капацитет плућа – спирометрију у Дому Здравља Савски венац. Када сам питао какве то везе има са ватреним оружјем пошто не пуцам на дах, а алкохол не пијем – па са те стране не могу очекивати ниста запаљиво што би угрозило мене, са ове стране цеви, или било кога другог у стрељани са оне друге стране… нису имали одговор. И како то обично бива, сећање се пробудило, те им рекох – када сам ишао у војску нису ми радили спирометрију, а носио сам и аутоматску пушку и пиштољ, чак и пушко-митраљез. Што ме доводи до закључка да кад ја требам држави – онда је све у реду – способан си да носиш оружје и да идеш у рат, можеш и наоружан да патролираш градом, али кад одслужиш своје онда не можеш ни да имаш у кући под кључем оружје. Па шта је сада? Могу или не? Способан сам или нисам? И опет то сећање, питам их – а шта је са мојим вршњацима који су имали приговор савести – они по аутоматизму ово не пролазе? Одговор: а не, то нема везе са нама. Па како нема, ако нећеш да носиш оружје да браниш своју земљу – онда је ваљда нормално да твоја земља услиши твоје жеље и да те удаљи што даље од оружја. Али, на жалост, то није тако. Ко год је имао приговор савести може без икаквих ограничења да добије дозволу за поседовање оружја (претпостављам и за ношење), као и сви остали – још једно браво за систем!! Али зато имамо контролу полиције на терену – значи локални шериф дође и прича са комшилуком и ако он процени (као неко које стручан за ту врсту процена, шта зна психијатар после 10 година студирања – 6 основне студије + 4 специјалистичке) да ли си ти ипак погодан да поседујеш оружје. И ако процени да ниси – није дужан да ти да никакво образложење – врло демократски и провидно, да не кажем транспарентно. Џаба си после војске ишао и плаћао да те ипак неко обучи шта је то оружје, јер ваљда оних годину дана у касарни су ништа наспрам једног дана у стрељани, џаба четири сата изгубљена у кабинетима дома здравља, џаба потврде из судова да ниси осуђиван и да се не води истрага против тебе – све је то џаба….Шериф је своје рекао.

А шта када добијеш дозволу? Оружје које наши људи имају је углавном домаће производње и годишњи порез од 3670 динара већ у првој години превазилази цену оружја на тржишту, нпр. Црвена Застава 7,65мм М70, а код скупљих модела ситуација је иста за 2-3 године. Систем је понудио излаз: ако ти се не свиђа – поклони систему, ако те трошкови којима те исти тај систем оптеретио превише оптерећују – слободно се одрекни оружја у корист система. На жалост, у медијима се чује са свих страна да је велика количина оружја одузета од грађана који су имали до сада уредно регистровано оружје. То су примерни грађани, који плаћају порез, који нису осуђивани, не воде се истраге, немају ни најмањи ексцес (јер се у том случају оружје одмах одузима). Систем је рекао све је то у реду – али не може. Људи од 60-70 година, који имају оружје 30 година уназад, углавном не пролазе безбедносне провере? Ту нешто није у реду. Што је још занимљивије, немају право ни на одговор – зашто? Да ли се неко запитао шта ће се десити када држава будео опет звала? Зар у том случају сви ови одбијени грађани не би имали морално право да кажу – а не, па ја сам неподобан да имам оружје, те ме у складу са тим и заобиђите! А онда сви заједно почнемо да тражимо одговор на питање зашто – по оној старој: Шта је то – има бело крзно, дуге уши, скаче и једе шаргарепу? Скаче као зец, има уши као зец, једе шаргарепу као зец – па наравно, то је зец. Вођен том логиком посматрам окружење – све околне земље звецкају оружјем, Косово је добило своју војску, у Црној Гори је затегнута ситуација, у БиХ се поново покушава отети српска земља, о Хрватској би требало да напишем још 3 стране – а наша држава одузима од поштених грађана оружје – зашто? Коме оружје код примерних грађана смета и чега се то боје власти од 1998. године на овамо? Можда зато да би што мање људи могло да пружи отпор када дођу црни дани. Није довољно што нас трују осиромашеним уранијумом, којим је земља посипана 1999. (чије је време полураспада више милијарди година), нису довољене санкције, ратови, корупција на свим нивоима, неопходно је одузети и ону последњу могућност, а то је да свако брани свој праг када дође до тога – ни једно друго рационално објашњење не видим – а одбрана себе и своје породице је уставно право сваког од нас. У овом погледу ово је само наставак онога што се ради барем 30-ак година уназад. Систематско уништавање, размислите – прво су истопили оружје које се налазило у поседу војске и то је била прва етапа. Када су завршили тај макро циклус, прешли су на микро циклус тј. одузимање на нивоу грађана. И то све раде по нашим законима, које су донели посланици које смо ми бирали на изборима и којима смо дали право, али и обавезу да се брину о овој нашој земљи. По статистици, само 1% учињених кривичних дела је почињено легалним оружјем. Зашто онда репресија над власницима истог? Сагласан сам са увођењем лекарских прегледа, али зар морамо у свему да се угледамо на најгоре? У Европи, ка којој стремимо однос браја становника према броју регистрованог оружја износи у Немачкој око 32%, а у Србији око 15% – па чему онда ови драстични резови? Осим уколико је циљ нешто друго –нпр. слабљење одбрамбене способности земље кроз разоружавање грађана.

Набавка муниције је још један у низу бисера. Може, али 100 комада годишње, и то да се иде у МУП по дозволу за набавку муниције, изузев уколико се бавиш стрељаштвом. А шта ако не желим да се бавим стрељаштвом, а хоћу да пуцам за своју душу и да вежбам? То код нас не постоји. Зар није интерес државе да убире порез од продаје муниције и да на тај начин помогне нашу наменску индустрију?  А са друге стране, ако идем на такмичења, зашто се онда толико тешко оружје региструје као спортско? Зашто ми траже календар такмичења, као и ранг листу са матичним бројевима свих на листи, а то нигде не постоји у закону? Да ли је могуће да сваки службеник у МУП-у тумачи закон по свом нахођењу и додаје оно што сматра за сходно? Чему онда закони? Зашто идемо по шалтерима и извлачимо потврде које би требао у овом случају муп да вади по службеној дужности, приликом предаје захтева за набавку оружја? Да ли је онда ово правна држава или само привид? Могли бисмо да се угледамо на Словенију, где држава помаже удружења грађана који хоће да троше свој новац и вежбају гађање – због тога што у случају рата може рачунати на њих. Како се види из приложеног – нашој држави то не треба, а историја нам на жалост нон-стоп понавља сасвим супротно.

Дозвола за ношење оружја је немогућа мисија за обичне смртнике, али то не смета Влади Републике Србије да донесе одлуку да лица која имају више од једне дозволе за ношење оружја – порез од 18 хиљада и нешто динара годишње, од октобра месеца 2019. године плаћају само на једно оружје са дозволом за ношење, а на сва остала – као и сви остали 3670 динара. Па ко данас има дозволу за ношење оружја? Отприлике исти број као број оних који су били на Месецу. Да ли је тако? Наравно да није, постоји  мала групица повлашћених, али и њима је сада много да плаћају порез, пошто немају један, већ више комада које могу да носе и тај њихов проблем је толико велик да је дошао до Владе, а ови проблеми на које указујем – они су безначајни, о томе се не треба и, на крају крајева, стварно и не разговара на седницама Владе, јер се тичу само око 600.000 (шест стотина хиљада) легалних власника оружја – али то ипак не погађа ону поменуту малу повлашћену групу… Зашто Влада не одлучи да учеснике рата ослободи свих намета, почев од пореза на оружје – јер су се одазвали позиву државе, носили оружје и ишли у рат? Или је опет на делу двоструки стандард? Када треба да погинеш – онда си добар и способан, али у свим другим ситуацијама не пролазиш барем један од Дантеових кругова. Зашто? Одговор је државе је – нећу да ти кажем зашто, али не пролазиш. Ако сте већ изједначили грађане који су служили војску и оне са приговором савести, зашто онда не кажете: у  реду, служио си војску и спреман си да носиш оружје када то држава затражи од тебе – ослободићу те пореза или имаш приговор савести када треба земља да се брани – и то је у реду, а ипак хоћеш да имаш оружје – може, али ћеш то лепо и платити?

Криминалци имају и носе оружје у сваком случају. Ако је склањање оружја са улица циљ ових мера – то је лако оствариво без малтретирања лојалних, поштених и родољубивих грађана. Па сви знамо да су нпр. сплавови и локали у улицама попут Страхињића Бана пуни сумњивих типова, пардон безбедносно интересантних. Чешћом контролом ових локација би инциденти са ватреним оружјем драстично били ређи. Али тога нема, а има малтретирања људи који имају легално оружје. Скоро сам прочитао да су у Аустралији покушали сличну причу, стопа крађа је порасла, јер сада лопови знају да немају чега да се боје, власници су разоружани. Звучи познато? Ма не… Код нас је безбедност грађана у порасту, макар тако причају на телевизији без престанка, ваљда са идејом да и сами почну да верују у то. Има једна занимљива изрека: Народи који не носе оружје, убрзо почну да носе ланце… А звекет ланаца је све гласнији… Зашто човек који живи на Голији и брани своје овце од вукова, мора да буде ловац? Зашто мора да полаже ловачки испит?  Па он не лови – већ се брани од звери. И ту долазимо до суштине – одбрана од звери на четири или на две ноге – на све начине се труде да нам што више отежају. Али жилав смо ми народ – прегураћемо и ово.

Back to Top