СПОРТ ВИШЕ НИЈЕ ИГРА

СПОРТ ВИШЕ НИЈЕ ИГРА

Спорт као појам је увек позитивно оцењиван. Спортске активности су сигурно корисне и добре за развој тела и духа човека, али да ли је данашњи спорт баш оличење тога?

Када сте задњи пут видели децу око зграде да јуре лопту или играју неку игрицу познату старијим генерацијама? Сећате ли се школица, ластиша, жмурки и труле кобиле? То су игра које су се преносиле са генерације на генерацију. Након тога деца су бирала неки од спортова. То је био начин да се друже са вршњацима и да се такмиче. Није било великих награда и славе. Спорт је био игра и могућност да се упореде наше способности са осталима.

Знају ли данашња деца да је смисао спорта игра или је за њих спорт само оно чим их бомбардују медији и оно где их родитељи воде да тренирају.

Иако свако од нас има високо мишљење о свом детету и жели му најбоље, ипак је поштено размислити колико ће њих постићи успех Новака Ђоковића или неког њему сличног?

Колико се та деца баве спортом ради развоја тела и духа, а колико су то неиспуњене родитељске амбиције или зато што је баш сад тај спорт популаран?

Нема много истраживања овог типа, али је чињеница да велики број деце претрпи озбиљне повреде током овог „необавезног“ бављења спортом. Много више него некад када нисмо имали посебну опрему и тренера. Мали број успева да постигне и неки успех, али то иде уз огромно одрицање од друштва, школе и безбрижног детињства.

Озбиљније спортске припреме некад више личе на припреме гладијатора него на оно што је прави смисао спорта- разонода и забава.

Ни сваки спорт није исти, док се једни медијски праћени и обожавани, други без обзира на ранг такмичења у коме су најбољи прођу незапажено.

Сећам се када је један спортски коментатор рекао да он никада не би поредио успех фудбалске репрезентације и успех државног тима у авиомоделарству или шаху. Зашто? И једни и други бране боје националне заставе и репрезентују Србију. И једни и други су уложили огроман напор да дођу до тих такмичења. Можда зато што су неки спортови битнији од других и гле чуда, још нисам чуо да се неко кладио на авиомоделаре и шахисте.

Размислите којим спортистима се након освајања трофеја организују дочеци, а које спортисте дочекају родитељи и најближи пријатељи. 

Успеси спортиста су пренаглашени у односу на све остало. Било који спортски резултат ипак представља само траг у песку, а историју мењају неке друге ствари.  Без обзира колико неко голова постигао или скочио у даљ, човечанству ће ипак више допринети сваки инжињер или научник који и за трунчицу померио границу садашњег знања. Али ретко који научник или инжињер имају ту славу и богатство као спортисти. Зашто је то тако?

Зато што је спорт престао да буде игра, зато што је постао посао, бизнис.

Велики бизнис у коме свако гледа да уграби свој део.

Имамо ли стварно разлога да данашњи спорт посматрамо као нешто друго осим комерцијалног садржаја, политичког полигона за показивање доминације појединих земаља или машине за прање новца. Да ли се спорт данас издржава од продаје улазница гледалаца или је то ипак новац спонзора, кладионица и неких мутних типова који на тај начин перу нелегално стечен новац?

Насиље данас прати спорт на сваком кораку. Погледајте наслове који прате спортска такмичења : „Наши су данас понизили противника“, „Вратили су се подвијеног репа“, „Разорили смо им одбрану“, „Успели су да им сломе отпор“, „Поубијале  се на празник жена“, „Дрвље и камење  на Србина“ или „Очекивали су страшну тучу, а добили су само прст у око: Судија молио борце да бар нешто покажу!“. Прође ли и једна хокејашка или рагби утакмица без кошкања или туче?

Спортисти се све чешће се везују за наркоманију, бурне везе са старлетама, проституцију и намештање резултата. Да ли је то стварно нешто што треба да буде узор младима?

Навијачке групе су проблем који постоји у већини земаља. Ко им даје снагу и шта је та њихова снага? Колика је спрега политичких елита и навијачких група против којих се декларативно боре? Зар и у нашој прошлости добар део несреће која нас је задесила није кренула са стадиона и из спортских хала? Зашто су спортска дешавање увек била места за испољавање најнижих страсти и порива? Да ли је и једна утакмица и победа вредна обогаљивања и сакаћења противничких навијача?

Навијачке групе често имају изражене националистичке ставове. То баш није у складу са понашањем њихових идола који нису увек заинтересовани да играју за репрезентацију или певају химну земље за коју играју. При томе ти исти идоли нису гадљиви ни на новац клубова из земаља које се могу квалификовати свакако осим пријатељских.  Како се то спаја оно што је наизглед неспојиво?

Част изузетцима, јер је било спортиста који су положили свој живот за одбрану отаџбине, али било је и спортиста који су са сигурне удаљености вешто избегавали ратна дешавања, да би касније, кад је све прошло, делили лекције о љубави према отаџбини.

Шта ће се десити када се народ засити садашњих спортских хероја и спектакала? Шта ће бити нови изазов, који ће моћи да нахрани незаситу машинерију која сада прати спорт? Да ли полако клизимо ка античким узорима са више крви?

Стара изрека: „Хлеба и игара“, никада није изгубила на актуелности. Тога су свесне и политичке елите које од спорта праве средство за задовољавање потреба маса и њихову манипулацију.

Спорт и спортисти морају да се  издигну изнад блата у које су упали. Спорт мора да се врати својим основним вредностима, иначе ће прерасти у још једну индустрију забаве која се стално бори за привлачење што веће количине профита.

Вратите спорту душу.

Нека спорт опет постане игра.

Back to Top