ПОРЕЗ НА ИМОВИНУ И ПОРЕЗ НА ОРУЖЈЕ или суштински: зашто Срби воле оружје, а не воле порез?

ПОРЕЗ НА ИМОВИНУ И ПОРЕЗ НА ОРУЖЈЕ или суштински: зашто Срби воле оружје, а не воле порез?

По ономе што се званично, а и незванично званично каже, Срби су као народ јако недисциплиновани по питању плаћања пореза, а поред тога и јако воле оружје.

Због тога се не уклапају у европску свеопшту љубав и пажњу, а оружју орјентисани припадници нашег народа нарушавају ту свеопшту идилу. Зато хоће да нам помогну и да нас преваспитају. У преваспитавању посебно се истичу странци који су током разних ратова покушавали да нам утерају памет у главу и оставили због тога овде бројна војна и цивилна спомен обележја жртвама ратова. Што се тиче ових са стране, за њих знам шта нам мисле и шта нам је чинити. Проблем су ми ови наши, домаћи које не могу да схватим, а богами ни да пратим.

Иначе топлина те европске љубави и пажње је била толика да су Британци на крају морали да се удаље од исте, ваљда да се не опеку или далеко било изгоре.

Што се тиче пореза, за њега  као и за право гласа, право на верске и друге слободе, кажу да је то наше право и обавеза. Нешто што нас држи на окупу и доприноси општем добру. Путем пореза ми сви заједно обезбеђујемо средства за одржање наше државе и остваривања онога чему сви заједно стремимо. Због тога излазимо на гласање, да би на тај начин наши представници спроводили идеје за које се и ми сами залажемо.

Што се мене тиче, а и кад мало боље размислим, можда и нисмо требали толико да се трудимо. А то зато што често добијамо и оно за шта нисмо дали свој глас и оно што је суштински против нас.  Множина, зато што је то наша заједничка тековина.

Са друге стране оружје је окачено на стуб срама, на силу нас уљуљкују у бајковите снове о томе да ничим нисмо угрожени и да ми о томе не требамо да мислимо, има већ ко је задужен за то.

Испада да оружје није за нас бројно мале народе и њихове припаднике, оно је потребно и пристоји само појединим народима и нацијама, које имају божију лиценцу да усрећују све остале.

А и наша политичка елита током историје није показала баш превелику умешност у спашавању свог народа од страдања, па је то углавном решавао на основама самоорганизовања, а слободу и постојање државе је  главама плаћао како голорук, тако и наоужан народ.

Имовина код нас је врло чудна категорија. По томе како послодавци плаћају раднике и односе се према њима, ми живимо у суровом капитализму, а у капитализму имовина је неприкосновена. Европљани исто тако поштују имовину (додуше своју, наша може и на добош). Међутим однос наше државе према нашој имовини није такав. И даље, као у социјализму, постоји категорија општег интереса и могућност да одлуком неког министарства или општинског ћате, држава посегне за оним што су генерације тешком муком стварале и стицале. Без помоћи државе или уз њено одмагање. Поштено гледајући мислим да је чешћи био овај други случај.

Уколико не знате о чему причам, размислите колико пута сте до сада питали неког да ли зна неког ко може да помогне у вези ствари која се завршава на неком шалтеру или код неког овлаштеног носиоца власти, службеног лица.

Колико пута сте  савили врат да кроз ону рупицу на шалтеру добијете неку бедну потврду са роком употребе од месец дана, док шалтерски радник озбиљан и тмуран као фараон Тутанкамон спроводи законе и правилнике наше државе, пазећи да је ми својим бедним захтевом не упропастимо.

Мећутим када као просечан Србин седнем и мало се замислим, полако схватам да су ове ствари уско повезане. Питање пореза, имовине и оружја код нас имају другачију димензију у односу на европске традиције и народе који су имали срећнију судбину.

Порез или данак како се назива у јуначким народним песмама, никад није био омиљена ствар код Срба. Зашто?

Сетите се данка у крви, кулучења, раје која нема шта да једе, нејачи која је умирала од глади и огњишта која су се гасила, али данак је морао да се да, како год ко зна и уме.

Ако неко не може или неће, могао је да остане без ичега, уништен и понижен.

Друга могућност је био отпор, побуна, дизање на оружје.

Тако кратким прегледом наше историје стигосмо до везе пореза, имовине и оружја. Исти проблем, иста решења и тако стотинама година. То су већ крваво платили наши претци. И кад су сагнули главу чекајући казну и кад су се бунили. Шта више, мислим да нема ни једне породице српског рода, порода или порекла која нема неког ко је ово платио главом. И једни и други су то радили због покољења која долазе, због нас.

Једино што је овима што су се бунили остала част.

Голорука раја кад се побуни чешће је завршавала понижена и унесрећена (прескочићу описе набијања на колац, спаљивање светиња, прекршатавање, отимање летине и томе слично), а данак или савремено речено порез им је и даље висио над главом. И то не само када смо били под влашћу странаца, ни наши владари нису били много бољи. Због неизмиреног данка остајали су без имовине, најмилијих, али и без главе.

Тужно је кад станете пред неку велелепну грађевину, а водич вам каже да је то изградио тај и тај владар. Истина је да је то изграђено на грбачи јадног народа, без њихове воље и жеље, да су целе генерације нестајале због зидина које ће свакако појести зуб времена. Много несреће због неуравнотежених амбиција владара који су веровали у своју божанску мисију.

Једино што је пружало заштиту од безумног данка, некад успешно, а чешће неуспешно, било је оружје и људи који су га носили. То се урезало у наше колективно памћење.

А урезивању су допринели углавном ови са стране који су сада јако европски настројени и који нам на часну реч тврде да понављања историје неће бити.

А нама се историја понавља. Лоши смо ђаци, брзо заборављамо и стално учимо исте лекције.

Тако полако дођосмо до данашњег доба.

Порези и даље не прате оно што народ може и хоће да да, него се он разрезује по томе колико је потребно држави. Приватну имовину тешко стицану држава немилосрдно опорезује, све под велом усклађивања и нових европских правила.

Променило се једино то што сада имамо изборе на којима бирамо људе који ће опет без обзира на нашу вољу и жељу, разрезати већи порез по нечијој директиви. Ма кога изабрали, след догађаја је увек исти. Све то наравно упаковано у игру бројки, коју мислим да ни они што је праве не знају шта значи.

Стечено право се увек изнова утврђује и потврђује, сваки пут уз нове таксе и пореске намете. Где је ту крај? Или ће доћи опет нова гарнитура којој ћемо опет доказивати већ доказано, наравно уз нове процедуре, потврде и рокове. Ако има неки порез у Европској унији ми ћемо га увести, ако имамо порез који не постоји, онда нека остане, то је наше право.

Обрни окрени што више пореза то боље. Питање је само за кога. Можда за оне у неким другим државама који нам руше нашу државу а ми им дајемо донације, док у појединим српским селима нема честитог пута или струје.

Плаћамо порез на куће који нису легализоване. То су куће у којима живимо са својим породицама. Да ли неко нормалан стварно мисли да је лакше зидати кућу 40 година откидајући од уста, него уселити се одмах у готову, изграђену уз помоћ државе?

Да ли је након свих ових ратова који су протутњали Србијом, згаришта и неуспелих политичких пројеката било довољно кућа у којима можемо да живимо иоле пристојно, онако како нам прописују та иста европска правила на која се позивају када их опорезују или дају налоге за рушење?

Да ли је држава ишта урадила да нам олакша да се скућимо и да имамо више деце? Да ли као родитељи те деце, као учесници рата, војни обвезници који су служили војни рок или као било ко је нешто урадио за ову земљу имамо право на пореске олакшице или да га уопште не плаћамо?

Пробајте да узмете кредит или ставите хипотеку на кућу која није легализована а на коју плаћате порез. У банкама кажу да то тако не може. Зашто? Зар држава није потврдила њено постојање и вредност када је разрезала порез? Зар је на тај начин није легализовала?

Или се тако оставља могућност да у сваком моменту могу да кажу да кућа треба да вам се руши. Да баш на том комаду ваше земље  и имовине постоји неки пречи и битнији интерес. Чији интерес?

Интерес неког тајкуна, буџована, невладине организације или кога већ, ко одлучи да ту гради тржни центар, стамбени блок, бензинску пумпу, пут или псеће гробље.

Посебно су ми ту занимљиве невладине организације којима је Србија ружна и вулгарна, али нису гадљиве да се финансирају од пореза грађана те исте Србије.

Све то што они замисле, биће изграђено од оног истог пореза који је држава узела од народа. Од пореза на имовину, на оружје, на додату вредност, на поклон, на наследство. Дупла штета и за државу и за народ.

Да ли је држави стало да њени грађани имају приватну имовину, да осећају сигурности или је боље овако да стално живе у стрепњи од нових намета и закона?

Да ли се овај народ уморио од свега тога и зато једноставно одлази одавде, да тражи себи друго место под сунцем, где ће бити сигуран и поштован?

Погледајмо истини у очи, не смањује се Србија само због смањеног наталитета. Све више људи одлази у иностранство са идејом да се никад не врати. 

Држава упорно узима од оних од којих сме да узме. Они су многобројнији од оних од којих не смеју да узму. Они од којих држава не сме да узме углавном имају резервне државе и ватрено подржавају опорезивање ових других.

Наши преци и ми  смо крварили за ову Србију, чему онда присила и питање да ли смо довољно лојални отаџбини, а да лојалност изражавамо искључиво љубављу према вредностима које нам други диктирају?

Ваљда и та Европа треба да схвати да смо као народ систематски унишатавани и унижавани од народа који је сада чине и који сматрају да јој припадају. Да ли је лакше насмејаној Европи да заборави наше поклане и побијене претке или то ми требамо да урадимо сами да би личили на њих?

Садашње генерације Европљана не можемо теретити за грехе њихових предака, али они морају да знају да су ти исти њихови претци починили зло на овим просторима и требају због тога да нас поштују, ако већ не осећају срам и понизност.

Коме смета моје оружје, које је мој предак отео из руку крвника? Хоће ли оно када га држава одузме или ме натера да га предам, опет након неке јавне или тајне лицитације завршити у рукама нових крвника?

Ко се то боји нашег оружја и људи који га поседују? Па то је наша имовина, као земља, кућа, парче хлеба. Да ли то опет постоје добри и лоши Срби? На који начин се лоши прерађују у оне добре и чији су то стандарди? Коме су то лоши Срби који имају лично наоружање? Сигурно онима који су у два светска рата као окупатори и њихови сателити побегли одавде подвијена репа.

Често се поставља питање зашто нам деца напуштају Србију? Нису ту у питању само паре. Има још нешто. То је стални притисак да нисмо довољно добри, да требамо да се мењамо, да не постоји ни једна ствар коју им нудимо, а која ће бити сигуран ослонац сутра за њих и њихове породице. Осећај безизлазности и непотребности. На овим просторима некад је било много веће сиротиње него сад. Патило се од глади и болести много више него сад. Али су људи ипак остајали овде јер су имали идеју у боље сутра и да ће једном живети у сигурности. Идеја није новац, већ квалитет живота који се постиже поред осталог и новцем. Наши млади су у иностранству успешни, добро су образовани и васпитани, само им требају погодни услови да покажу шта знају и умеју. Не желе да их стално преваспитавамо и мењамо правила игре. Дајмо им услове и сигурност и они ће остати у Србији.

Много питања. Мало одговора.

Све нешто имам осећај да ме нико није ништа  питао о овоме што је написано. Можда је лакше само задовољно климати главом, без обзира на тему. Климање може да значи да је глава препуна па слабашно тело, па не може да издржи толики терет. Може да значи и слагање са нечим или одобравање нечег. На климање главом можемо бити и принуђени.

Људе који принудно климају главом зовемо климоглавци. А као што се зна, свака дуготрајна принуда изазива уништавање тела и душе.

Да смо више климали главом у прошлости, вероватно би нас више остало живо, али то више не бисмо били ми, постали би они. То се и данас дешава. Погледајте пажљиво око себе.

Зато сматрам да нико нема право да овом народу држи моралне придике о порезу, имовини, оружју и љубави према отаџбини, а да кроз то решава своје амбиције, амбиције које нису амбиције свих нас.

Вама који негујете климоглавце, желим да поручим да ако не буде државе или она буде јадна и слаба, јер нема народа који има имовину и оружје, неће бити ни пореза. Ни ви нећете имати ништа. Мислите о томе.

А вама људи, ако сте људи, поручујем, немојте да будете климоглавци.

Помозите ближњем свом. Чувајте душу и тело.

То чини храм наше отаџбине.

Живела Србија!

Back to Top