Више не прође ни један дан, а да нас неко из медија не упозори на загађеност животне средине. Чињеница је да проблем постоји. Где год се окренете могу се видети споредни производи наше цивилизације. Гомиле отпада кога има на све стране.
Има га у ваздуху, земљи и води. Дошло је дотле да и храну гледамо са неповерењем. У суштини толико смо бомбардовани информацијама о свим могућим врстама загађења да просто мора човек да се запита како је уопште жив поред свих тих опасности.
Људско друштво има дугу традицију загађивања средине у којој живи и ради. Последњих неколико технололошких револуција дало је томе посебан допринос.
Где је страх, ту је и плодно тло за манипулацију.
Проблем је у томе што поједине интересне групе са јаким утицајем на државу (државу као појам, не само на нашу, то је просто светски тренд), целокупне трошкове решавања овог проблема покушавају да свале на потрошаче, односно грађане тих земаља.
Тако на пример пластика која се најчешће наводи као нешто што трајно загађује животну средину и даље се производи у огромним количинама под објашњењем да се то ради због потрошача, да би им се обезбедили што јефтинији производи. Нико неће да каже да произвођачи не желе да пређу на друге материјале јер би им то смањило зараду и промет. При томе проблем пластике није њена трајност, него поступак са њом када нам више не треба.
Многе алтернативе за смањење загађености животне средине представљају оно што наш народ зове :“Бирање између дављења и клања“.
Производња тих алтерантива загађује животну средину у неким случајевима и више од постојећих технологија. Помислите само колико кошта производња нових високотехнолошких батерија или разних нових супертајних материјала чије особине зна можда пар људи на свету. За које немамо појма како утичу на животну средину. Замислите само колико загађење животне средине изазову мултинационалне компаније када своје производе које не могу да продају радије уништавају него да их дају по нижим ценама, а све то да би да њихови производи и даље били ствар престижа и симболи богатства.
Старије генерације се сећају уређаја, машина и аутомобила који су могли да се користе десетинама година, скоро до границе кад за њих није било могуће набавити резервне делове. Таквих производа више нема или су јако скупи.
Увек су ме фасцинирале старе машине и алати. Можда нису ефикасни како данашње машине, али су функционални и после једног века од настанка. На Куби се одржавају и возе аутомобили произведени половином прошлог века.
Данас већина потрошачке електронике има исправност до истека гаранције коју даје произвођач, а поправка након гарантног рока често кошта као и нов уређај. Зато стари покварени бацате у ђубре и купујете нови. Тако вам је јефтиније.
Велике и јаке земље прљаву технологију пребацују у земље трећег света, преносећи на њих и одговорност за загађење животне средине. А проблем није настао сад, он је настао много пре. У време када су велике и јаке земље згртале богатство на истим тим технологијама и продавале своје производе остатку света.
Оно што се сада покушава је да те исте велике и јаке земље, односно мултинационалне компаније продају технологију за чишћње ђубрета које су оне саме произвеле у трци за зарадом.
Лепо је то што држава жели да се реши старих аутомобила и индивидуалних ложишта, што жели енергетски ефикасне објекте и еколошку производњу свега и свачега.
Али држава не узима у обзир да поштен човек у Србији са просечном платом тешко може да купи нов аутомобил (о електричном да не говорим).
Да ли је неко од тих силних тела и органа израчунао колико је затрована животна средина приликом производње „мање еколошких“ аутомобила, колико ће коштати уклањање истих и колико је још потребно ту исту средину затровати да би се произвео нови „више еколошки“?
Да ли сви ти произвођачи који лобирају за куповину нових „више еколошких“ аутомобила, размишљају о томе да није рационално еколошки направити нешто што има масу од 1,5 тоне, а превози најчешће једног или два човека, који су заједно имају испод 200 килограма?
Да ли је у реду да држава прво дозволи продају возила, за која касније утврди да су „мање еколошки“ и одреди за њих већи порез или онемогући уопште регистрацију?
Зашто произвођачи праве моторе који развијају брзину до 280 километара на сат ако је сада максимална дозвољена брзина на већини аутопутева око 130 километара на сат?
Да ли постоји добра воља и инжињерско знање да се нађе решење које ће бити еколошки прихватљивије и уједно јефтиније за грађане?
Или је у питању само бизнис, односно маркетиншка кампања за већу продају и потрошњу?
Супер је угасити индивидуална ложишта, али држава вам неће дати регресирану цену струје зато што на пример користите топлотну пумпу. Напротив, казниће потрошача тако што ће ући у црвену тарифну зону.
Држава се неће одрећи ПДВ-а на набавку соларних колектора или фотоелектричних панела. Нећете добити олакшице зато што користите агропелет или огревно дрво. Вероватно није далеко дан када ће сваки оџак на кући бити опорезован, без обзира да ли је ложиште на фосилно или неко друго гориво.
Остали грађани који живе у зградама без оџака, никада се неће упитати како они не плаћају тај порез, иако се и они греју на гас, мазут или угаљ, који сагоревају у топланама и загађују заједничку животну средину.
Енергетски ефикасни објекти су стварно добра ствар, али њихова изградња кошта. Да ли је могуће за кратко време обезбедити довољан број оваквих објеката за наше становништво?
Да ли смо ми криви што смо градили куће пре 30 или 50 година? Да ли је поштено да само они са дубоким новчаником имају могућност да живе у енергетски ефикасним објектима? Да ли човек са просечним примањима има одговарајућу подршку државе да сада гради енергетски ефикасну кућу?
Одговор на сва ова питања је не.
Па зашто онда држава кажњава грађане који неће моћи да задовоље овај стандард. По садашњем закону нећемо моћи да вршимо промет својих некретнина ако оне нису енергетски ефикасне. Постаћемо заробљеници својих енергетски нефикасних домова. Уз наша примања моћи ћемо само да их препустимо пропадању. Замислите колико старих стамбених зграда ће имати ову судбину уколико овај закон остане на снази, а држава препусти грађанима да се сналазе како знају и умеју.
Еколошка производња пољопривредних производа је корисна али није јако профитабилна. Све док увознички лобији имају оволики утицај на наше тржиште, дотле ни ми не можемо да говоримо о одрживом и фер тржишту еколошки произведених производа. Све док се закони и правилници прилагођавају произвођачима, а не потрошачима, до тад не можемо говорити о унапређењу квалитета производа и услуга. То што ће се произвођач извинити и евентуално понудити одштету страдалима, слаба је сатисфакција уколико дође до масовног угрожавања нашег здравља.
Алтернативни извори енергије нису нужно и еколошки прихватљиви. Велико је питање да ли ће фотонапонска ћелија за време свог животног века произвести довољно енергије да покрије све трошкове производње и утицаја на животну средину. Или се то надокнађује јефтином нафтом из земаља у којима су у току крвави грађански ратови?
Ветропаркови утичу на популацију птица и слепих мишева. Мини хидроелектране ремете еколошку равнотежу и угрожавају живи свет који зависи од те исте воде. Атомска енергија је некад рекламирана као јефтина и лако доступна. Сада знамо да отпад који направи траје вечно.
Јавна је тајна да већина компанија користи услуге специјализованих адвоката за решавање озбиљнијих проблема са „незадовољним“ потрошачима (народски речено за ућуткивање превише гласних), без обзира да ли су они у праву или не.
Приликом увођења свих ових технолошких новотарија које су означене као највећи непријатељи нашег здравља и животне средине, нас као крајње кориснике нико није ништа питао. Држава је имала своје стручњаке, институте, тела и комисије које су се бавиле тим питањима и која су дала свој суд и одобрење. Или нам је речено да је то тако, а ми смо то све поштено платили кроз порезе и таксе које је та иста држава прописала.
Исти ти стручњаци, институти, тела и комисије сада тврде да је наш проблем оно што су они одобрили и дозволили.
Медијске кампање потпомогнуте таблоидним извештавањем, а понекад и представницима саме државе стварају код грађана климу страха и неповерења. Последњи догађаји везани за загађеност ваздуха у нашим градовима показали су све слабости система који треба да нас штити. Вести и изјаве су ишле од тога да смо најзагађенији на свету, до тога, када је паника узела маха, да није то ништа забрињавајуће. Истина је сигурно негде између.
Наши потомци ће решавати еколошке проблеме које им ми остављамо. За настанак ових проблема било је потребно неколико генерација, а исто толико ће бити потребно и да се реше.
Бизнисмени који су од еколошких проблема направили нови извор прихода користе наше незнање и страх. Али и незнање људи који одлучују у држави и којима је најлакше да се приклоне главном току. Ми можемо да живимо у незнању, то је наше право, али зато држава не сме да затвара очи и дозволи да било ко вара и поткрада њене грађане. Мора да штити наше интересе.
Држава треба да нам даје примере, а не да нам повећава намете. Без обзира на медијску кампању, највећи загађивачи животне средине у Србији нису грађани, већ разне фирме која се често налазе под неким обликом државне контроле.
Решење овог проблема није у повећању производње јефтине енергије, него у рационалном коришћењу извора енергије које већ имамо. Фонтане одлично изгледају, али би супер били и лепо уређени потоци и речице које смо претворили у канализационе колекторе. Дивна је новогодишња и улична расвета, али је супер и звездано небо, за које неки и не знају како може да изгледа.
Због сталног притиска око посла и зараде претворили смо се у друштво стално будних, стално спремних за акцију и хватање шансе. Требамо успорити ритам да би уживали у животу.
Сада када је пукла брука и проблем озбиљно схваћен, држава очекује да одговорност и насталу штету ми сами сносимо. Мислим да то није поштено и у реду.
Не сме да нам опет продаје оно што нам је већ наплатила, омогућила или подстицала.
Држава треба да води рачуна о екологији, али трошкове око тога треба да подели са својим грађанима.
Зато сада треба пажљиво одмерити шта нам се нуди, од кога и по којој цени, да наплата не би дошла касније са каматом.
